Šta su autorska prava?

Kršenje autorskih prava je neautorizovana upotreba materijala koji je zaštićen zakonom o autorskim pravima, na način koji narušava jedno od ekskluzivnih prava originalnog vlasnika autorskih prava, kao što je pravo da reprodukuje ili izvodi zaštićeni rad, ili da pravi derivativne radove na njegovoj osnovi.

Za elektronske i audio-vizuelne medije neautorizovana reprodukcija i distribucija se često zove i piraterija ili krađa. Kritičari termina "piraterija" za opisivanje ovakve prakse ističu da on nepravedno izjednačava kršenje autorskih prava sa aktivnošću koja je mnogo kriminalnija, mada se sudovi drže stava da su pod zakonom ova dva termina zamenljiva.

Napredak personalnih računara, lakoća ripovanja medijskih fajlova sa CD-a ili sa radio stanica, kombinovana sa Internetom i popularnim alatima za razmenu fajlova je znatno olakšala neautorizovano kopiranje digitalnih fajlova. Ovo je dovelo do toga da je veliki broj izdavača digitalnih sadržaja počeo da primenjuje DRM tehnologije čija je namena da spreče ovakvu vrstu piraterije.

Zakoni o autorskim pravim su standardizovani kroz međunarodne konvencije kao što su Bernska konvencija i traže se od međunarodnih organizacija kao što su Evropska Unija i Svetska Trgovačka Organizacija. Iako neke zemlje kažnjavaju određene očigledne radnje kojima se krše autorska prava i pokušavaju da spreče importovanje određenih piratskih materijala, kršenje autorskih prava se obično pokreće kroz privatne tužbe od strane vlasnika autorskih prava ili onih koji imaju ekskluzivne licence. Kada je tužba uspešna, tuženi se obično novčano kažnjava i izdaje se sudski nalog kojim mu se zabranjuje kršenje autorskih prava u budućnosti.

Mnoge tužbe vezane za kršenje autorskih prava su jednostavni slučajevi gde je kršenje autorskih prava očigledno. Međutim, postoje slučajevi koje je teže rešiti, zato što autorska prava obuhvataju više od samog kopiranja. Neminovno je da kreativan rad uzima inspiraciju iz široke kulture, i često predstavlja pravi izazov da se odredi da li je "inspiracija" prešla granicu i dovela do kršenja autorskih prava. Takođe se postavlja pitanje da li je dati rad uopšte pokriven autorskim pravima, pogotovo u slučajevima muzičkih radova. Radovi koji nisu pokriveni autorskim pravom mogu da uključuju kompilacije činjenica kojima nedostaje minimalna doza kreativnosti da bi mogle da budu obuhvaćene autorskim pravima, ili oni radovi koji se nalaze u javnom domenu pošto im je rok zaštićenosti autorskim pravima istekao.

Obaveštenje a zaštićenosti sadržaja autorskim pravima - obično samo jednostavni iskaz o samom radu, godini kada je dobavljene i od strane koga - nije uvek dobra indikacija da li je rad zaštićen autorskim pravima zato što većina zemalja ne zahteva ovakve formalnosti, tako da nepostojanje obaveštenja ne znači da materijal nije zaštićen. Takođe sud može naknadno, a u kontekstu tužbe o kršenju autorskih prava da odluči da rad ne ispunjava minimalne kriterijume da bude pokriven zakonom o zaštiti autorskih prava, čak i ako je rad prethodno registrovan od strane vlade ili privatne agencije za zaštitu autorskih prava. Bez obzira na to, obaveštenje o zaštićenosti autorskih prava predstavlja barem neku indikaciju o tome koga treba kontaktirati ako je potrebna dozvola i kada autorsko pravo ističe, mada se uslovi pod kojima se štite autorska prava ponekad produžuju, ili čak vraćaju nakon isticanja.

Da biste izbegli narušavanje autorskih prava, pravo da se koristi materijal zaštićen zakonom o autorskim pravima može da se dobije kroz eksplicitni ugovor ili licencu sa autorom ili izdavačem, kroz nabavku zakonski odobrene kopije i za određene tipove medija, kroz statutarne licence (kao što je licenca za reprodukovanje i snimanje muzičkih radova pod zakonom o autorskim pravima SAD-a). Čak i bez prolaženja kroz ovakve kanale da bi se dobila dozvola za upotrebu zaštićenih dela, doktrine kao što je fer upotrebe ili fer rukovanje mogu potencijalno da obezbede široke osnove za odbranu od tužbi o kršenju autorskih prava.