Simbolično ili ne, tek činjenica je da ovaj tekst počinjem da pišem
jednog oblačnog dana. Razmišljam o nekim srećnijim vremenima kada je
profesorsko zvanje bilo ne samo jedno od najčasnijih, već i jedno od
najodgovornijih zanimanja. Čini mi se da je najveće tragika srpske
prosvete danas u tome što je, negde na putu od Dositeja do Žarka
Obradovića, izgubila svest da je upravo u njenim rukama najveća
odgovornost za oblikovanje budućih generacija.
Zapitajmo se - možda nam zato danas i jeste ovako kako nam je.
Kada je, krajem aprila ove godine, to teško breme odgovornosti na sebe
preuzeo Srđan Verbić, imao je moju svesrdnu podršku. Mlad, impresivnog
obrazovanja, istraživač u Petnici, jednom od poslednjih uporišta nauke u
Srbiji, delovao je kao tračak svetlosti u mračnom tunelu naše prosvete.
Za prvih 100 dana rada Vlade svakako je bilo nerealno očekivati
istorijski napredak u ovom resoru, ali ono što ja nikako nisam očekivala
jeste sledeća ministrova izjava:
"Svakako ću zvučati neskromno, ali bih sebi dao čistu peticu za ono što
smo moj tim i ja uradili za prvih 100 dana Vlade. Verujem da se ne vidi
sve spolja..."
Slažem se da se ne vidi sve spolja, ali, evo, gospodine ministre, reći ću Vam šta se vidi:
- početkom avgusta ove godine Srbija je izbačena sa međunarodnog PISA
testiranja (mada, ruku na srce, ako je suditi po rezultatima, i dok smo
učestvovali, bolje da nismo)
- poslednji podaci o obrazovanju stanovništva su poražavajući - 40%
građana Srbije nema završenu ni srednju školu, 23% je elementarno
nepismeno, dok se tek 10% može pohvaliti visokim obrazovanjem (pri čemu
treba imati u vidu da je u ovaj procenat uračunat i ne tako mali broj
onih sa kupljenom diplomom, te je realna brojka svakako manja)
- od ponedeljka nas, kao uostalom i svake godine, očekuje štrajk
prosvetara (zbog apokaliptičnog stanja u srpskoj prosveti i mizernih
zarada donekle imaju moju podršku, ali bih svakako tim povodom pokrenula
i pitanje njihove odgovornosti - nemara, nerada i korupcije)
Ovih dana ministar Verbić uneo je izvesne novine u načinu vrednovanja
uspeha u školi i polaganja male mature. Naime, ubuduće će đaci iz škole
nositi maksimalno 70 poena, dok će test iz srpskog, matematike i tzv.
"kombinovani" test nositi svaki po 10, odnosno ukupno maksimalno 30
poena.
Ukoliko pokušamo da zanemarimo skandale koji neizostavno prate polaganje
male mature i pretpostavimo buduću strožu kontrolu, predložene izmene
mogu se i pohvaliti i kritikovati. Dobra strana je to što će rezultati
male mature ubuduće nositi manji broj bodova, jer je krajnje nepravedno
bilo dovoditi u pitanje tok nečijeg daljeg školovanja samo na osnovu dva
dana polaganja pod velikim stresom i psihičkim pritiskom, dok me, s
druge strane, zabrinjava čak 70 bodova koje nosi uspeh iz škola u kojima
su kriterijumi ocenjivanja i više nego sporni, a svaki drugi učenik
vukovac.
Ovako ozbiljni problemi u prosveti zahtevaju sistemsku, korenitu
promenu, a ne puku preraspodelu broja bodova. Činjenica je da se do
napretka ne dolazi za 100 dana rada, ali neko mora da počne da se
suočava sa problemima, a ne da ih stalno "gura pod tepih". Pa zašto to
ne biste bili baš Vi, ministre Verbiću?
Kritikovati, a ne nuditi rešenje bilo bi licemerno, te ću prvenstveno
predložiti da se počne od temeljnog preispitivanja školskog programa.
Koliko ste samo puta čuli ili i sami pomislili kakvim nas sve suvišnim
informacijama (da ne kažem - glupostima) u školi zatrpavaju? I kako
država koja, kao na pokretnoj traci, štancuje generacije koje savršeno
poznaju sistem organa varenja člankovitih crva, ali su zato životno i u
praksi potpuno neupotrebljive, može očekivati ikakav napredak? Ne kažem
da ne treba težiti što širem znanju, ali neki prioriteti moraju
postojati. A bojim se da su naši predugo pogrešni.
Nakon reforme programa svakako bi trebalo pristupiti i unapređivanju
načina njegovog prezentovanja. Iako sam lično emotivno vezana za kredu,
zelenu tablu i kartu Srbije okačenu na zid učionice, činjenica je da su
mlađe generacije sve više okrenute tehnologiji, te je i osavremenjivanje
metoda predavanja neophodno.
To nas dalje vodi direktno i do pitanja stručnosti i profesionalnosti
predavača. Jedino temeljna analiza prosvetnih kadrova, ozbiljno
iskorenjivanje korupcije i motivacija u vidu boljih zarada i boljih
uslova rada mogu spasiti srpsku prosvetu davljenja u močvari prepunoj
loših pedagoga i izgubljenih generacija.
One malobrojne koji, uprkos svemu, odluče da nastave sa obrazovanjem
dalje očekuje nevešto i nedosledno sprovedena Bolonjska deklaracija na
Univerzitetu, finansijski gotovo nedostižno visoko obrazovanje i niski
kriterijumi za akreditaciju privatnih fakulteta koji dalje vode
hiperprodukciji diploma "za poneti".
Iz ove močvare neminovno izranjaju ozbiljna pitanja. Kakav motiv i kakvu
perspektivu nudi država mladima koji se danas školuju? Koji izlaz
izabrati na putu od "Uči, sine, uči, da budeš prvi na birou!" do "Završi
Megatrend i pali!" kada su oba puta pogrešna?
Uprkos realnoj situaciji u Srbiji, ja sam još uvek jedna od onih ljudi
koji, možda idealistički, smatraju da državu treba da vodi njena
intelektualna elita. U vrhu naše države danas sede ljudi koji plagiraju
fakultetske diplome ili se prazno hvale kako su bili studenti
generacije, a nemaju ni dana radnog staža u struci.
Sve to iz školskih klupa posmatraju neki novi klinci. Sve im se to od
početka nameće kao model uspeha. I sve to ih, stepenik po stepenik, vodi
do vrha sa kog je sunovrat neizbežan. Sunovrat u onu istu močvaru na
čijem je dnu davno zaglibljena naša prosveta.
Razmišljajući o ovome, ne mogu a da se ne setim reči kneza Mihaila Obrenovića:
"Dokle god ni poslanici ne umeju svoga imena napisati, dotle se, Boga
mi, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode..."
I dok iščekujemo da se pred poslanicima Narodne Skupštine nađe predlog
izmena Zakona o visokom obrazovanju i pitamo se da li će on zaista
suštinski rešiti ijedan od problema, ministar Verbić samouvereno
poručuje da za svoj dosadašnji rad zaslužuje čistu peticu.
Poštovani ministre, kada ste i Vi i Vaši prethodnici u pitanju, ukoliko je numeracija fakultetska, ja se u potpunosti slažem.
KOKOŠKIN BLOG.
TVITERAŠICA KOKOŠKA.
